Burzum
NEWSBIOGRAPHYDISCOGRAPHYPHOTOSLIBRARYDOWNLOADSCONTACTS

LIBRARY

ЕВРОПА И ЕВРОПСКА ДУША

У древним временима једино Атињани са имовином, делом земље, имали су право гласа. Насупрот томе, у Скандинавији само поседништво није било довољно. Једино они који су поседовали имање током неколико генерације, имали су право гласа. Ти поседи су називани "óðaloþila" (слика испод - "Високи Положај" енг. "High Seat"). Симбол такве имовине, је престављао оне, који су били на „Високим Положајима“ међу члановима породице. Ова ознака је била симбол племенитих сељака ција права није могао да угрози цак ни краљ. Ми знамо да је овај симбол настао по руни која се зове óðal (одал).


oþila

Овај обичај је познат чак и из праисторијских времена, кад су óðal поседи били звани oþila као знак руна. "Óðal" је Нордијски и настаје из Прото-Нордијског "oþila" што значи наследно власништво. Људи који су поседовали таква власништва сматрани су племићима свог древног друштва. Данашња скандинавска реч за племић је "adel", која је настала од Нордијске речи "óðал", и цак данас ми зовемо таква власнишва "odel"(племићка) власништва. "Odel" је такође настало од Нордијске реци "óðal".

"Óðal (Високи Положај)" је био постављен у северо-источном углу главног објекта фарме, зато сто су мртви били сахрањивани са северне стране фарме и зато што Сунце излази на исток. Познато је као "ándveget" (пут духова), зато што су духови мртвих чланова породице посећивали живе у време сваког "узвишеног" фестивала. Слике мртвих су биле постављане у " Óðal (Високи Положај)" који је служио као портал за мртве.

"Óðал" власништва су веома повезана за сродништво. Ово земљиште је, породична крв, генерацијама породично тло чинила плодним. Ова земља је одгајана од стране мртвих, а одржавана од стране живих. Глава породице није имао право да прода земљиште, једино ако се не сложе сви њени чланови. Сви су имали право на вето и право да купе земљиште по повољној цени ако нека породица хоће да га прода. Најстарији син је добијао земљиште када глава породице умре, али није му дозвољено да седи на "Високом Положају", док не обећа поштовање права сродника и пије из Браги пехара - здравица где даје заклетву породици.

Источно од фарми, на брдима и планинама, славили су Сунце и поред најближег светог изворишта или реке славили су Месец. Сви "Узвишени" Фестивали били су одржавани у знак поштовања старих Божанстава: "Sunna"(Сунце), "Máni"(Месец), "Týr","Óðinn","Þórr", "Freyja"/"Freyr", "Heimdallr", итд. Мајка природа односно "Jörðr" је слављена од стране многих старих храмова који се називају "horg", а остали "узвишени" фестивали су одржавани у "hofs" односно у великим халама господара или у "lvesirkler" (вилењачки кругови), природним круговима у земљи.

Сем Сунца и Месеца, најважнија Божанства била су Þórr бог оданости, Freyja и Freyr богиња и бог љубави, Heimdallr, бог милости, и Óðinn, бог рата и магије, речитости и смрти.

Мртви су одлазили у "Hel", као сто "Baldr" и "Íðunn" и јесу у митологији, али су такође ишли у "Ásgarð" односно "Valhalu" ("Sessrýmnir","Bilskírnir" ) или у неко друго божије пребивалиште. Овде нема противречности, пошто је индивидуално људско биће је створено од више бића. Када ми умремо, та бића одлазе у различите области. Новорођенчад породица су добијала имена по мртвим прецима. На тај начин душе мртвих су се могле вратити у живе из светова мртвих, из "Hel" и "Ásgarðr". У модерној Скандинавији ми кажемо "Helvet" уместо само "Hel" или "Hell" како кажу у енглеском језику. Овај назив потиче од Нордијске речи "Helvíti" , што значи "посета Паклу". Смрт је само била посета паклу, и увек су се душе мртвих враћале у живе. То је вера наших предака. Смрт није била претња, она је значила одмор од живота у божијим световима; у "Hel" и "Ásgarðr"-у. Мртви су могли да посећују живе једном годишње, на "Yule-Eve" када долазе са "Heimdallr"-ом (познатијем као Деда Мраз).


***

Модерни човек је изгубио везу са земљом својих предака. Веза модерног човека са својим прецима и са боговима своје крви је такође је изгубљена. Он путују преко целе планете Земље као биће без порекла, без својих корена. Више не гаји своју сопствену храну, више не лови рибу и месо, више не музе краве и скупља јаја, јагоде, орахе, воће и шкољке из природе. Више не гради своје куће или сахрањује своју породицу. Изгубио је поштовање према природи, према својој отаџбини и према својој врсти, а за узврат ништа није добио. Душа модерног човека је мртва. Изгубио је скоро све.

Највећи идоли модерног времена више нису љубав ("Freyja"/"Freyr"), оданост ("Þórr"), милосрђе ("Heimdallr"), племенит, речит и јак човек ("Óðinn"), снага ("Magni"), отаџбина ("óðal" власништва), храброст ("Móði"), плодна природа ("Jörðr") и остали други стари идеали и идоли, уместо тога он идеализује празне и лажне славне личности или циничне капиталистичке свиње које силују Мајку Природу и крв свих људи.

Наша стара религија и наши европски богови су присутни у нашим животима чак и данас. Када сам био дете одрастао сам у Odinsvei ("Óðinn"- ов пут). И када бих отишао у продавницу названу "Jovi" (друго име за Јупитер), могао сам на пример купити "Freja" ("Freyja") чоколаду, уторком енг. Tuesday ("Týr"-ов дан) или било којим другим даном у недељи, осим недељом енг.Sunday (дан "Sunna" односно дан Сунца), зато што је овај дан и даље свети дан. Ако сам љут на некога некад ћу му рећи иди у пакао ("Hel"), чак и кад једем хот-дог ставим на њега кечап из боце "Idun" ("Íðunn") кечапа, итд. Имена богова су свугде око нас. И поред хиљадугодишњег Хришћанства ми смо окружени нашим паганским боговима, осећамо природну повезаност према њима. Можда смо изгубили наше душе, али наша паганска крв је и даље иста.

На Ускрс смо ишли на скијање носећи наранџе и јаја филоване са слаткишима, што је симболизовало Сунце и кутија од "Íðunn"-a. На "Yule Eve" чак и деца добију часу (светлог) пива да попију, зато што је то обичај (здравица за "Óðinn"-а и за мртве), иако смо заборавили зашто то радимо. За Нову Годину жаљемо ракетице у небо и посматрамо ватромет, и облачимо се као страшна створења и идемо од врата до врата тражећи слаткише (више тражимо "Freia" чоколаду), као што су наши преци радили у њиховим ритуалима "Oskorei"-иама - иако су користили ватру уместо ватромета. Преко лета смо палили велике ватре уз обалу, сиболизујући "Freyja"-ину огрлицу и славили летњу прекретницу - увек покушавајући да направимо највећу ватру. На дан Нове Године ми гледамо ски-скокове у даљ на ТВ-у, обичај који потиче из старог ритуала, када "Heimdallr" је морао да скочи преко ограде која је окруживала "Hel", односно пакао како би добио приступ.

Могао бих овако да набрајам примере до сутра, али схватили сте поенту. Тренутно наша вера је Хришћанство, али ту нема ничег хришћанског, старе традиције се и даље практикују. Само ми нисмо свесни тога. Више не знамо зашто то радимо. Можда је другачије у другим европским земљама, али до неког степена ми ћемо и даље практиковати стару религију. Европски богови су и даље уз нас, у нашим главама, али пре свега су у нашој крви. Ма колика количина испирања мозга или хиљадугодишње гушее религије то не може променити. Познати швајцарски психијатар, Јунг, причао је о идеалима који ће увек бити ту у нама, без обзира на све. Норвешки аутор, Bringsværd прича о жару који се не гаси, лежи испод пепела, чекајући да неко донесе дрво за потпалу, да је жар увек спреман да постане ватра опет. Ако му то допустимо.

Четири хиљаде година смо се удаљавали од наших богова, од наше крви, покушавајући да их заменимо неким азијатским спасиоцем, и његовом страном јеврејском пустињском душом, али у сваком тренутку ми треба да престанемо да се вратимо животу хармоније нашег европског бића. Богови су и даље ту, у нама, чекајући пажљиво да се њихова деца уразуме, и као што не можемо да бежимо од своје сенке, тако и не можемо да бежимо од својих богова. Они су део наших физичких карактеристика такође. Они су наша колективна душа. Само слушајте глас наших предака, тих шапат крви и примимо своје богове назад. Вратите се у живот. Оживите нашу европску душу.


***

Ја овде користим скандинавска имена богова, али ово важи за целу Европу, не само за Скандинавију. Богови су сви исти, само су називани другчијим именима у различитим деловима Европе, зато што причамо различитим језицима. Звали ми Громовника Donar, Thunor, Taranis, Perun, Þórr, Perkuna, Jupiter, Zevs или неким другим називом, то је један те исти европски Бог. Сви богови и богиње су исти. Они су европски богови. Они су еворпска душа.

Varg Vikernes
Trondheim Fengsel, Norveška
09.11.2004
Превод: М. Марковић



© 1991-2019 Property of Burzum and Varg Vikernes | Hosted at Majordomo | Secured by COMODO PositiveSSL